Dokolica, lenstvovanje, sanjarenje, jutarnje meškoljenje u krevetu, izležavanje…U današnje vreme ove reči zvuče kao davno zaboravljene i nepoželjne kategorije. Od malena nam svi redom usađuju vrednosne sisteme, počevši od porodice, društva i medija. Tada već spoznajemo šta je poželjno, a šta nije. Lenčarenje nikako nije.

Kišu je volela otkad zna za sebe. Verovatno svi introvertni tipovi vole, eto idealnog izgovora da se ne izlazi iz kuće. Ćebence, knjiga, kafa i mačka,  nema lepše kombinacije. Dobro, naravno da ima još  par vrlo primamljivih kombinacija, nego stvar je u atmosferi koju kiša stvara. Caruje mir, tišina, osećaj je divan, ušuškano, toplo, lepo, jednom rečju - sreća.

“U znak sećanja na pet ili šest divljih mačaka vrste Felis silvestris lybica- nije ih bilo više! – koje su pre otprilike deset hiljada godina, negde na Bliskom istoku, po prvi put odlučile da se približe odskora trajno nastanjenim ljudskim bićima i da žive u slozi i razumevanju s njima…Sa zahvalnošću koja se graniči sa čuđenjem.” Frederik Vitu „Rečnik zaljubljenika u mačke“

Pitanje je svih onih koji su se ikada rvali s njom. Kako opisati tugu kad te zahvati taj neopisiv bol usled gubitka nekog svog voljenog, ili žalost za nečim/nekim? Nije lako opisati tu moćnu silu i to svoje stanje kad se nađeš u vrtlogu tuge. Ona te zapljusne svom snagom i uvek bez upozorenja, praktično dok shvatiš šta te je snašlo , ti si već uveliko zahvaćen celim svojim bićem tom supersilom, protiv koje ne vredi da se boriš, to je zaista kao borba s vetrenjačama.