U poslednje vreme zapala mi je za oko jedna vrlo primetna pojava muškaraca koji su nesvakidašnji skup raznih tripova. Ne kažem da nema isto takvih žena, ali fakat u mnogo su manjem broju. Reklo bi se da dominira muška verzija.

Kultura nas ne ohrabruje da plačemo. Naprotiv, tokom odrastanja usvajamo da su suze odraz slabosti posebno za dečake. 'Plače kao devojčica' , 'šta cmizdriš, budi muško', 'koji si ti pekmez', 'nemoj da plačeš, videće te neko', čitaj bruka i sramota itd.

Čoveku današnjice je tesno. I u svojoj koži i okruženju. Namrgođen je i siv. Deprimira ga sve to. Mučna i komplikovana mu je svakodnevnica. Nije se navikao. Samo povremeno ubedi sebe da jeste.

Povrh svega knjiga na grudima mi greje i dušu, osećam toplotu njenu. Tako položena na srčanu čakru, srce mi je puno i smireno. Obmotana sam ljubavlju. Grle me i ljube sve te moje knjige, greju i teše.