17.09.2020

Da li je 2020-ta stvarno toliko loša?

Znam da će nekome kao iz topa da izleti DA! I to sa gomilom razumljivih razloga svima do bola poznatih. Septembar je, još se nije završila, ima još da se „gilja“…a već uveliko kruže internet mimovi i tekstovi na temu odbrojavanja i opraštanja od  „ogavne“ 2020-te.

Sama ideja da će prvog januara 2021 sve proći i biti kao pre malo je smešna. Ne malo, mnogo je smešna. Budući da je ova godina početak jednog višegodišnjeg procesa velikih promena. Tako da ništa nismo završili, tek smo počeli s procesom transformacije – i nas i planete Zemlje.

Kao da su se mnogi zakucali na tom nekom mestu u vremenu i prostoru i sad samo razglabaju o tome koliko ova godina sucks po svim pitanjima. Na primer koliko je žrtava odnela pandemija (iako znamo da je taj broj veoma diskutabilan). Zatim koliko je ljudi oduzelo sebi živote ove odvratne 2020-te i ne radi se samo o „običnim“ ljudima, već i bogatim i slavnim. Koliko će tek da se međusobno „pokokaju“ i koji sve moćnici će da profitiraju od globalne mizerije koja nas je zadesila.

Jasno je da svi znamo nekog ko je umro od korone ili preležao ili zbog korone ostao bez posla (neki ljudi su više puta gubili pa dobijali posao i ponovo gubili…) Dakle, ako ćemo samo da nabrajamo loše i fokus na brojke i sumorne statistike onda je to unapred izgubljena bitka.

U tom slučaju ovo nije tekst za vas, ukoliko vam je pažnja isključivo na negativnim aspektima korone, zaboravite. Za to ionako odlično služe mejnstrim medije, upalite TV Dnevnik, vežite se i srećno vam bilo.

Ah da, umalo da zaboravim i rasprave šta nam sve sledi posle pandemije je još jedna od gorućih tema. Od ekonomske krize pa sve do kraja sveta. Uvek su to neke deprimirajuće statistike sa devastirajućim posledicama po sve nas.  Stvarno čovek da izludi ako mu je to glavni i osnovni narativ.

Na sve strane priče o smaku sveta, apokalipse. Držim se ko pijan plota za ono malo preostalih ljudi sa zdravim razumom, pribranih i uprkos svemu fokusirano prisutnih i duhom optimistični.

Na stranu i činjenica da nam se ne dešava ništa što ovaj svet već video nije. Da, znam, nije utešno, ali setimo se da je pre 100 godina vladao Španski grip ( 2 godine) i to odmah nakon Prvog svetskog rata koji je odneo onolike žrtve. Gledajući stare fotografije ljude s maskama iz tog vremena i sada, pitam se da li je to neki kosmički ciklus, na svakih 100 godina čišćenje?

 

Ovih dana i udarne vesti o razbuktalim požarima u Kaliforniji samo su doprinele da priče o smaku sveta dobiju na snazi.

I Matijas (o njemu sam opširnije pisala –>ovde ) oglasio se povodom ovih požara na društvenim mrežama u svom maniru i šta se to trenutno dešava sa planetom. Ne radi se samo o Severnoj Americi, plamenom je zahvaćena i Afrika, Australija i Južna Amerika. Iako pretežno slike koje stižu  kao lavina netom su uglavnom iz Kalifornije i porede ih sa dramatičnim scenama iz filma Blade Runner 2049. Eto još materijala za apokalipse i predstojeće katastrofe.

 

Matijas nas podseća da je vatra ključni element za regeneraciju života. Iako je mnogo teže to sagledati iz ugla patnje nastradalih i zahvaćenih požarima. Po njemu treba se prisetiti da sve što izlazi iz pepela je uvek sa mnogo više snage. Kaže da vatra transformiše staru energiju u svežu. Takođe nas podseća da kosmos na grčkom znači red.

 

„Kosmos je rođen iz haosa. Svetlost nastaje iz vatre. Iz pepela starog rađa se novi svet.“ Matias De Stefano.

Poželjno je ukoliko je moguće da se barem malo pridignemo duhom. Odobrovoljimo i vidimo neku nadu, ne u bolje sutra i famozni bolji život, već u dobro danas, sada i ovde. Stanje duha i tela, energija misli. Sve je to važno.

Trebalo je da mi dođe drug koji već dugo živi “preko” i skrene mi pažnju kako je kod nas ipak dobra atmosfera i oseća se neki život na ulicama u poređenju sa mnogim razvijenim zemljama. Podstaknuta njegovim utiscima, jer kako kažu, ljudi sa strane uvek objektivnije vide stvari, počela sam pažljivije da posmatram svet oko sebe. I da vam kažem bio je u pravu, uopšte nije toliko mračan i gadan.

Znam, ljudi su smrknuti i ja sam jedno vreme bila, pitam se ko nije? Ali kako vreme odmiče počela sam da otvaram oči i posmatram šta se oko mene trenutno događa. Zvuči čudno, ali pazite, ako počnete da posmatrate život sada i ovde i one najmanje detalje, možda se i uverite da ništa nije baš toliko crno kao što ste mislili. Čim sam obrnula priču od globalnog ka lokalnom bila sam prijatno iznenađena. Taj osvrt mi je dobrodošao.

 

Kada su nam putovanja već otežana, granice se otvaraju pa zatvaraju, rekla bih da je došlo vreme da usmerimo pažnju na ono što nas okružuje. Ako smo iskreni ima puno toga što je dobro. Dajmo sebi malo oduška. I tako vrlo spontano je počela moja avantura zvana zaroni u lokalno ili osvrni se oko sebe. I gle čuda, vidim da ljudi i stvari sasvim fino funkcionišu uprkos svemu. Kada malo bolje razmislim svi mi živimo s koronom još od marta meseca (zvanično).

Treba istaći da sam bila svedok mnogih lepih stvari, ljudi i događaja.  To se desilo čim sam donela tu odluku da budem prisutna u sadašnjosti za sve što se dešava oko mene. Samo to. Ništa novo vam nisam rekla, stvar fokusa, šta zalivaš ono raste.

I otvorio mi se potpuno novi svet. U vrtlogu haosa našla sam se u novoj realnosti. Zatekla sam neki lep i fin svet, nasmejane i radosne ljude. To ne znači da su ti ljudi u boljoj situaciji od vaše. Ne, ne, ovde ništa ne pretpostavljamo niti podrazumevamo. Samo posmatramo pažljivo, bez ijedne kritičke misli. You are another me.

I zaista koliko je samo zaljubljenih parova ove godine ne biste verovali. Koliko novih ljubavi, predivnih trudnica, mlađih, starijih, osmehuju se i predivno zrače.  Presrećne, iščekujući prinovu. Da, usred pandemije. I ne, nisu uplašene zbog stanja u svetu i da li je smak sveta blizu. Ne, one su sada trudne i svaka za sebe srećna i zadovoljna. Sve žive u različitim životnim uslovima, a opet im je zajedničko to što su srećne ovde i sada. Ne opterećuju se šta će biti sutra, dokle će da traje pandemija, kako i od čega će da podižu svoju decu. Sve u svoje vreme, govore mi.

Isto tako sam svedočila divnim gestovima u međuljudskim odnosima i u porodicama i među prijateljima, komšijama, kolegama. Neočekivano lepi gestovi od potpunih stranaca i naravno, oduševljena sam kao i uvek decom! Deca su me tek zadivila. Tako mali (samo rastom) ali sa velikim srcima.

Deca nemaju prošlost i ne razmišljaju o budućnosti, kažu glupo je. Slažem se. Uživaju u sadašnjosti, u danu, do skoro u letnjem raspustu koji nije bio kao nijedan prethodni. Pa opet se ne žale, ne jadikuju, nađu smisao, zanimaciju i društvo. Zaigraju se, vesele i uživaju dok jedu lubenicu ili sladoled. Naprave pravi užitak od toga. Svašta sam od dece naučila tokom ovog leta. Svi bi rekli sumornog i depresivnog. Ali ne i deca. Nabrajali su mi koliko novih prijatelja imaju, s kim se druže, s kim više nisu drugari. Ali nisu razočarani zbog toga, naprotiv, prihvataju sve te promene.

Kaže mi Relja komšijsko dete, na pitanje zašto više nije drug sa Bobanom, pa nije nam bilo više tako lepo kad se igramo. I onda svako je pronašao nekog drugog druga ili drugaricu i nastavili su da se „lepo igraju“. Just like that. Bez ljutnje, razočarenja i sl. Divno. Šta nam ovo govori? Dok je lepo uživajte, kada prestane da bude, produži dalje, no hard feelings. Ne ljuti se čoveče.

Istini za volju ova godina je donela i dosta raskida, razvoda i kraj mnogim dugogodišnjim prijateljstvima. Ako prihvatimo da je ova godina češćenje na svim nivoima, onda i sve što je zastarelo, bajato, neodrživo mora da ode da bi napravilo prostor za novo, sveže i lepo. U tom slučaju i po ovome ova godina nje tako loša. Samo je ubrzala neminovno.

Usledilo je puno promena i na poslovnom planu. Promena poslovnog okruženja, karijera, ali sve što znam i čujem, nekako je ispalo na bolje. Iako u prvi mah nije tako izgledalo. Ispostavilo se da je dobro što su se neke saradnje i radni odnosi prekinuli, usledili su novi i bolji. Ili bar ne lošiji od prethodnih, samo drugačiji.

Svašta se tu raščistilo, a tek je septembar. Iskristalizovalo se i ko smo, gde treba da budemo, sa kim, šta da radimo i gde.

Da li je to loše?

Hm, pa ne bih rekla.

Dosta je zazova, da, tokom čitave godine, jeste naporno ali se isplati, otvaraju nam se novi horizonti. Sagledavamo i sebe i život iz nekog drugog ugla. „Progledati“  je velika stvar.

Život nije zadužen da nas usrećuje (biće da je to naš posao), već nam neprekidno daje nove izazove ne bi li prešli na sledeći nivo igrice. Zanima ga naš rast i razvoj.

Ma koliko nam ova godina bila teška za rukovanje, treba imati na umu ono Ekartovo (Ekart Tol) iako nam se neke promene čine na prvi pogled negativne, vremenom uviđamo da se u našem životu otvara prostor za nešto novo. Univerzum verovatno zna šta radi. Vidimo se mi još ove 2020-te. Ne znamo šta nam je sve još zakuvala i spremila. Možda sledi i neka poslastica. Nikad se ne zna, stalno se krčka nešto novo.

Igra zvana život se nastavlja. Dopalo se to nama ili ne, show must go on.

Na nama je da odaberemo ples.

 

„Life is the dancer and you are the dance.“ Eckart Tolle

 

 

Photo: Unsplash, Mehmet Geren instagram profil, Google Images

 

 

 

 

 

 

 

 

Share