Ulazim u frizerski salon i zatičem uzavreli razgovor na temu Alena Delona koji je prethodnog dana preminuo. Istina, i meni je uvek bio drag. Pitam se da li zbog oca koji je rastao uz njegove filmove kao mladić 60ih u Beogradu kada je Delon bio u usponu, ili zbog proste činjenice da je zaista bio vanvremenski šmeker i lepotan. Njegov lik je bio a bogami i ostao sinonim za lepotu. Kada sam bila klinka i starije gospođe su govorile “lep kao Alen Delon” ili “da ti dečko bude lep kao Alen Delon”.
Da, nesumnjivo je bio prelep, niko nije bio ravnodušan na njegovu lepotu i pojavu generalno, jer Delon nikad nije bio just a pretty face. Imao je teško detinjstvo, odrastao u predgrađu Pariza u hraniteljskoj porodici. Buntovnik, odmalena je pokazivao svoj karakter i narav. Bio je u mornarici, jedno vreme je 50ih godina živeo među kriminalcima i prostitutkama sve dok lovci na talente nisu uočili njegovu lepotu za film.
Osim lepote, bio je prevashodno muško. Danas je to prilični raritet. S tim se slažu sve žene u salonu. Ma idi, dodaje jedna lepuškasta devojka do mene, koja je nedavno raskinula sa momkom kako saznajem, kaže nema više takvih frajera! I uopšte ne misli samo na izgled. Već da bude muževan pre svega, da poseduje čvrstinu, drugim rečima da ima kičmu, a ujedno gospodin sa manirima, da poštuje žene, muškarac sa stavom, dosta joj je više beskičmenjaka i maminih sinova. Nakon poslednjeg raskida zaključila je da ne može da bude sa nekim koji je “veća žena od nje”. Kaže spustila je kriterijume, nastavlja lepuškasta devojka dok joj frizerka uvija kosu. Ne mora biti mnogo lep i zgodan, niti pun love, ali da ne posećuje kozmetičke salone češće od nje, depilira se, čupa obrve, ide na pedikir, manikir, tretmane lica i sl., a o botoksima da ne govorimo! To je prevazišlo svaku meru, i kaže nije jedini, već jedan u nizu momaka sa kojim se zabavljala. Svi se toliko bave svojim izgledom da joj je to totalni turn off. Da se razumemo niko od nas nije u fazonu Rambove pesme “Ja sam Balkan boy i smrdim na znoj” ali stvari su se otele kontroli, slažu se gospođe u salonu neskrivajući negodovanje.
Postavlja se pitanje da li su muškarci postali veće žene od samih žena? I da li je tuga za Delonom i nostalgija pretežno ženskog sveta za takvim muškim primercima zbog činjenice da ih je sve manje i da zaista izumiru?
Mnoge žene u salonu klimaju potvrdno glavom. Da, kažu, današnji muškarci mnogo polažu na izgled. Slikaju se za Instagram i poziraju, puće se barabar sa ženama i devojkama bile im koleginice influenserke ili potpuno anonimne devojke željne pažnje/lajkova. Ali po svemu sudeći podjednako su željni lajkova i svi ti negovani mladići/muškarci. Svim prisutnim damama u salonu je jasno ma koliko izgledao lepo neki frajer (ili devojka) na Instagramu nikada nisi sigurna kako zaista izgleda uživo bez svih filtera. U poređenju sa Delonom koji je bio prirodno lep. Opet poen za Delona! Nije mu padalo napamet da provodi vreme po salonima i doteruje se. Bitno je i ono što nosiš u sebi pored izgleda a ne možeš da kupiš i ne nabavlja se i nadograđuje u salonima. A on je imao snažan karakter, šarm, harizmu, talenat i slavu, dakle, sve.
Najveća ljubav bila mu je Romi Šnajder. Bili su predivan par, ali veza je bila turbulentna i rastali su se. Nažalost Romi je prerano preminula nakon što je tragično izgubila sina. Nikada je nije zaboravio i uvek je isticao da je ona bila ljubav njegovog života. Tu su bila i čuvena pisma upućena njoj, 2009 godine je priznao da se kaje što se nije oženio njome.
Ali Delon škorpionski je preživeo i to, nastavio dalje punom parom ne mareći za izgled. Nadograđivao se i glumački i kao osoba. Imao je buran ljubavni život, a kako i ne bi neko poput njega.
Stoji i to da se Delon družio i sa kriminalcima, daleko da je bio svetac niti se pretvarao da jeste. Tokom života povezivali su ga sa raznim aferama, ali to je isto onaj Delon koji je obožavao žene a bogami i one njega, ali i životinje koje je stalno udomljavao, naročito pse.
Povukao se iz sveta glume jer je smatrao da nema ništa tužnije nego biti “mlad” na silu. Apropo terora današnjice i lude kulture koja nameće nedostižni ideal “forever young”. Jednostavno nije pristajao na to. Pred kraj života kada je već bio uveliko bolestan izjavio je da neće mnogo žaliti za ovim svetom koji ostavlja za sobom jer mu se ne sviđa i više se ne pronalazi u njemu.
Hoću reći, nikad nisam bila neki veliki fan Alena Delona, postojao je taj nemali generacijski jaz rekla bih. Sigurno se pitate čemu onda ovoliki tekst posvećen njemu? U sećanje na mog oca naravno, sve te njegove priče uz koje sam odrastala slušajući o atmosferi 60ih i 70ih kada su harali francuski i italijanski filmovi i njihove filmske zvezde. Zapravo nisam bila svesna da su mi se te priče zauvek urezale dok nisam kročila u frizerski salon.
Moj otac je voleo da pominje da su njega poredili sa Belmondom, kao taj šmek je imao iako fizički nije mnogo ličio na njega. To mi je govorilo koliko su tada francuski glimci bili popularni u Beogradu. Kada je Delon došao u Beograd da snima film “Marko Polo” to je bio spektakl.
Da se vratim na ekipu u salonu. Nakon svih izlaganja, zavladao je tajac. Čuo se samo fen i klima uređaj. Sve prisutne dame sa tužnim izrazom na licu gledale su u prazno, teško i glasno su uzdisale, a i poneki muškarac među njima. Neraspoloženje je bilo vidno i kako se ekipa polako razilazila, jednoglasno su žalosno zaključili da više takvih frajera i muškaraca poput Delona i Belmonda neće uskoro biti.
Photo: Google Image, Jack Garofalo, Alen Delon u Veneciji 1962, Alen Delon u Beogradu 1962 by urosawa Instagram
