07.05.2019

Priča: Čovek iz snova

Opet sam ga sanjala, bio je tu pored mene, čeka me da dođem i uskočim u njegov život. Stajao je nekako blizu, a opet dalek, i sve više se udaljavao dok se odigravala moja unutrašnja borba u stilu Clashove pesme Should I stay or Should I go?  Da li je Clash prolazio kroz slične dileme pišući tekst za ovu kultnu stvar? Da li je bio isto neki neobjašnjiv susret u snu ili not exactly? Lako mi je da se identifikujem, pesma i reči mi bruje u glavi. Dok sam ga posmatrala kako je bivao sve dalji, ironično, njegovo prisustvo sam osećala sve bliže, sva sam vibrirala od njegove želje, energije, moje telo je osećalo čitavu tenziju. Ali i njegovu žalost, razočaranje, tugu, što opet nisam krenula s njim, ni ovaj put. Nije mu pravo, „This indecision’s bugging me, If you don’t want me, set me free“ peva mi i dalje Clash u glavi… Da li ga ja zadržavam i kako je to uopšte moguće?! Unsolved mystery…

Misteriozni muškarac se uporno pojavljuje u mojim snovima i insistira da krenem s njim. Još jedno pitanje gospodine, kuda? Kako li mu je ime? I taj neobjašnjivi osećaj bliskosti među nama. Zilion pitanja, a ni na jedno nemam odgovor.

Trenutak, samo da pojasnim. Ja sam carica snova, sanjam i kada sam budna. Što se tiče snova ništa mi nije strano, svašta sanjam i tako oduvek. Moji snovi žive život za sebe, to je kao jedan čitav paralelni svet. Spadam u sanjare, kažu svi koji pišu su po pravilu sanjari. Moguće, ali znam samo kada utonem u carstvo snova to je doživljaj za pamćenje, i uglavnom pamtim svoje snove, pogotovo one upečatljive. Sanjam neopevane svetove, boje, oblike, i kontaktiram s nekim dušama u snu meni vrlo poznate i drage, a opet kada se probudim, nisu odavde, iz ovozemaljske dimenzije. Nema šta nisam sanjala u fazonu you name it- i to sam. Od razgovora s preminulima, snovi koji predviđaju događaje, pa sve do drugih nivoa bitisanja i mnoge, mnoge druge. Da li vam je sada jasnije?

Snovi sa misterioznim muškarcem me poprilično razdrmaju. Moje telo to doživljava kao svojevrstan napad u uspavanom stanju, tako da ne postoji opcija nazad u krevet. Usled takvog buđenja „ u po burne crne noći…“[1], sva isprepadana jedva dolazim do daha, pijem vodu, u ušima mi odjekuju otkucaji srca. Vrlo brzo shvatam da je gotovo sa spavanjem, nema povratka u neki miran i čvrst san, forget it. Ustajem, vidim tek je svanulo, računam koliko sam spavala kada se sve sabere, ni tri sata. Znam da i on ne spava, konektovani smo. U tim trenucima naša srca tuku ludo jedno za drugim, on je u mojim mislima, ja u njegovim, spojeni u jedno nefizičko telo, kakva veza, kakvo čudo. I uprkos svim pitanjima i neverici, i dalje postoji i traje.

U početku sam mislila da me je pomešao s nekim, da je zalutao u moj san, ali kako je vreme odmicalo, i sa svakim njegovim „dolaskom“ shvatila sam da on baš mene traži i želi, mene čeka. Opet soundtrack u glavi, „Exactly whom I’m supposed to be?“, ali stvarno ko?

Njegova silueta se smanjuje, voda ga nosi sve dalje, more nas ponovo razdvaja. Ah, ta težina rastanka. Knedla mi je u grlu, rasplačem se uvek, pustim suze da teku. Nisam opet krenula s njim, teško mi je i zbog sebe što sam ostala tu na doku po ko zna koji put, propustila momenat, i zbog njega da ga gledam kako nestaje u daljini. Osećam uzajamnu tugu i bol. Odakle dolazi sav taj bol? Iz nekih drugih života, dimenzija, iskustava sa nekim nepoznatim dušama…?

Nepoznatim na javi, ali u snu smo stari znanci. Kao da se neka druga dimenzija u snu prelije u ovu sada ovde. Neki neobjašnjivi prelaz se dešava iz jedne realnosti u drugu. U snovima se susrećemo, tu me kontaktira i tada komuniciramo. I sve znam i razumem bez reči, iako niko ništa ne progovara. Sve čujem, sve vidim, sve osećam bez ikakve buke u tišini noći, sve razumem i njegovo ćutanje.

Sva ta uznemirujuća i duboka osećanja, iznova proživljavam veoma burno, sva bridim. Ni kod njega intenzitet nije manji. Uzročno – posledično, sve je tako nadrealno.

Ponekad se uplašim da li ću se probuditi, možda me to zapravo koči u donošenju odluke? Krenem li s njim, nema više nazad, nema više bitisanja u ovoj realnosti. Pokušavam da izračunam koliko mi već dugo dolazi u san, kada je sve počelo? Iz godine u godinu se pojavljuje i traži da pođem s njim. I ja se borim sa sobom sve vreme i nekako uvek ostanem da stojim na tom imaginarnom doku, na samoj ivici, gledam u nemirno more i njega kako polako nestaje s vidika. Till next time kao da mi kaže.

Često pomislim da to radi namerno, ljuti ga moja neodlučnost. Kao da želi da mi kaže, probudi se, trgni se više, pođi sa mnom, evo moje ruke. Čemu kolebanje pa to sam ja? Da, čoveče, sve hoću da te pitam, ko si ti???  Ali kada se trgnem iz sna, tada je prekasno, njega više nema, prekid filma.

Zaguljeno, zapetljano, da li će se ta situacija ikada raspetljati i hoće li prestati da mi dolazi u snove?

Znam samo da sam uvek na korak da krenem s njim. Neka čudna klackalica osećanja, sve se nadam prestaće, nestaće i poštedeti me ove beskrajne dileme. Možda kada se ubedi da sam definitivno donela odluku da ostanem, neće više insistirati, možda. A do tada sve dok postoji i najmanja nada i kolebanje s moje strane nastaviće da se pojavljuje?

O čemu se zapravo ovde radi pitam se. Liči mi na neku tužnu ljubavnu priču koja je ispala iz vremenske kapsule. Sva ta žalost i tuga jer u ovoj realnosti, u ovom lifetime-u nije nam suđeno da budemo zajedno. Sve te tužne ljubavne priče koje se nikad ne dogode. Komplikovano znam.

I evo ga i ove noći prisutan u mom snu, čezne za nama, žali za nama. On je spreman da sve ostavi zbog mene kako kaže, sav njegov dosadašnji život (gde god se taj život odvijao). Nebrojeno puta mi je to stavio do znanja. Kod njega je skoro sve na mestu, samo ja nedostajem, da se odlučim konačno i sve bi mu se posložilo kako treba. Sve bi bilo savršeno. Ali ipak nikako da se rešim, nikako da prelomim. Čežnjiva sam i ja, oplakala nas toliko puta u ovom čudnom snu i još čudnijem odnosu. Za sve ovo vreme što se nikada nije desilo, ali i pomirila sam se s tim, prihvatila kako stvari stoje u ovom našem nivou bitisanja. Međutim on nije i dalje gaji nadu i veruje da ću se predomisliti.

 

A meni dođe da mu kažem da sve ono što si mogao da mi budeš a nisi, kao ni ja tebi, nećemo ni biti u ovom prostoru i vremenu. Nije meant to be. Taj pravac i talas koji smo mogli uhvatiti i odvažiti se na taj put, neizvestan, prepun rizika, bola našeg, ali i tuđeg, a nismo imali hrabrosti. A sada je kasno, dele nas čitavi svetovi.

Ko zna šta se tu zbilo, možda nismo dovoljno želeli, ili pak imali smo samo želju ali ne i spremnost da izdržimo proces i put koji takva želja podrazumeva. A taj put sam po sebi traži odeđene žrtve i odricanja. Moguće je da smo više hteli nego smeli. Za sve je potrebna smelost.

I zato nema potrebe za svom ovom dramom i besanim noćima. Nas dvoje ionako po svemu sudeći nismo smogli snage, niti imali petlju za predstojeće tektonske poremećaje, koja bi naša ostvarena ljubav izazvala u tom nekom vremenu i prostoru. I kada je sve toliko naporno, zahtevno i mučno samo govori da nešto radimo pogrešno, ili jednostavno nije bilo naše vreme. Moguće je da je zbog toga naša neostvarena ljubav ostala zaglavljena u dimenziji snova, biće da joj je tu i mesto. Tu je ostala sa razlogom, da nas podseti da nije dovoljno samo želeti, nadati se i čekati, već delati i imati spremnost za sve što predstoji i iziskuje jedna velika ljubav i odnos. Kada malo bolje razmislim dobro je ispalo, možda bismo se uprkos svim naporima obrušili o sopstvene želje i razbili u paramparčad.

Zato mislim da je vreme za rastanak, znam, čekaće me i dalje on. Ne znam hoće li dolaziti u snove ovako često kao do sada, ali onog trenutka kada shvati da sam donela odluku iz dubine duše, nestaće. Mašem mu sa imaginarnog doka, razume on sve. A naše duše ukoliko im je suđeno da se opet sretnu, srešće se, za sada neka stvari ostavimo ovakvim kakve jesu, s razlogom su takve.

Kažem ti zbogom za sada, i ovog puta odlazim bez trunke žalosti i tuge. I znam kada dođe naše vreme, krenućemo odvažno u istom pravcu iz ove dimenzije i perspektive. Duboko u sebi prepoznajem taj smer i destinaciju, nekako su mi poznati, osećam tamo se nalazi moj pravi dom. Naši nemirni duhovi će se umiriti jednom za svagda, znam to dobro kao i ti.

Tebi pišem, tebi je namenjeno, uvek tebi.

 

[1] Iz pesme „Tri hajduka“, Jovan Jovanović Zmaj

Photo credits Unsplash, Google Images

Share