09.11.2018

Dolazak mačke, jeste li spremni za skok?

“U znak sećanja na pet ili šest divljih mačaka vrste Felis silvestris lybica- nije ih bilo više! – koje su pre otprilike deset hiljada godina, negde na Bliskom istoku, po prvi put odlučile da se približe odskora trajno nastanjenim ljudskim bićima i da žive u slozi i razumevanju s njima…Sa zahvalnošću koja se graniči sa čuđenjem.” Frederik Vitu „Rečnik zaljubljenika u mačke“

Mačke su moji ovozemaljski anđeli, vodiči duše, vesnici dobrih vesti, shvatite to kako hoćete. Pojavljuju se niotkuda i uvek imaju misiju u mom životu. U trenutku kad se pojave uvek se nalazim na nekoj raskrsnici, treba da izaberem put (da, da, onaj kojim se ređe ide). Nešto treba da prelomim, presečem, donesem svesnu odluku. Odluke se tiču mog životnog puta i u kom pravcu će se dalje kretati. Gotovo uvek su to teške i zahtevne odluke, ali uvek i dobre po mene. Kao što je rekao Jerzy Gregorek : “Hard choices, easy life. Easy choices, hard life.” To su one situacije sa dve opcije  Abrahama Maslova sa kojim se svi sudaramo u životu, da zakoračamo u razvoj ili da se vratimo u sigurnost. Život nam postavlja novi izazov, zahteva od nas odvažnost, usud na skok i veru u nepoznato.

Naravno da sam želela razvoj, tu nije bilo mesta dvoumljenju. Svedok sam mnogih ljudi, naročito žena koje su u najboljim godinama stale i prestale da se razvijaju. Divne, sposobne, talentovane žene, zatvorile se, povukle u sebe i koje konstantno zatamnjuju sopstveno svetlo. Šteta velika kako za njih, tako i za nas ostale, jer su  svet uskratile svoje jedinstvene božanstvene sebe. Poverovale su da niko ne mari za njihovu priču, potcenile svoj glas. Koliko su samo grešile u vezi sebe i samonametnutog ćutanja! Buntovne sam prirode i nemirnog duha i  takvu sudbinu nisam mogla da podnesem. Kao mlađa mislila sam da mi je to mana, ali s godinama sam shvatila koliko me je ta moja „divlja“ priroda koja se „nije mirila“  zapravo spašavala, to je bio moj soulfood i spas duše.

Oduvek sam se plašila da me ne zadesi sudbina Hambre del Alma ili sudbina izgladnele duše. U svojoj knjizi  „Žene koje trče sa vukovima“ Klarisa P. Estes  to sjajno opisuje. Pojašnjava kada život žene savlada bledilo jer je izgladnela duša. Onda kada je žena potisnula svoje kreativno sopstvo, ono što je pokreće, svoje izvore rasta i radosti. Odsečena od kreativnog života njen život kako piše, postaje pepeo. Za posledicu se javlja glad duše za kreativnim duhom koji ume da se manifestuje kroz razne autodestruktivne načine/izbore.

„Mnogo godina prolazi, a ona se ne kreće, ne uči, ne otkriva, ne dobija, ne ulazi u koštac, ne postaje“ piše KlarisaU mom životu dolazak mačke upravo to znači, ulazak u koštac, podsticaj na skok, postajanje…Dakle, situacija se ponavljala, isto se dešavalo i sa moja prethodna dva mačora koja su se čudnim okolnostima stvorili u mom životu. Ovaj mačor dugo je obigravao oko naše kuće čvrsto rešen da uđe. Zadivila me je ta njegova odlučnost. Sećam se da sam pomislila, vidi opet mačka, pitala sam se šta to treba da pustim u svoj život, šta to treba da mi dođe u iskustvo?

Kada mi se mačke pojave u životu znam da je neka velika promena na pomolu. Po svemu sudeći došao je momenat za sledeći nivo. Da li sam bila spremna, da li smo ikada spremni? Bilo mi je jasno da je došlo vreme za važnu odluku, to make a move, to take a jump! U tim momentima kreće soundtrack u glavi, vrti mi se Madonina pesma  „Are you ready to jump? Get ready to jump …“ Šta god bilo u pitanju osećala sam vetar promene u vazduhu i da je mačor poslat kao Messenger From Above. Tajming je uvek nepogrešiv. Da li sam se plašila? Da, uvek. Da li me je to sprečavalo do sada da skočim? Ne, nikada. I kada sam na korak da odustanem, sama pomisao na Hambre del Alma me vrati na kolosek, i eto mačke na mom pragu da me „podseti“ na to. Istina je ponekad čudnija od fikcije, samim tim i interesantnija.

Poznato je da mačke biraju svoje vlasnike, iako mačka po svojoj prirodi i naravi nikada i nikome ne pripada, u stvari mi pripadamo njoj. To znaju svi oni koji su nekad imali mačku, do kraja svoja i uvek samo svoja. I nikada do kraja pripitomljena. Zapravo  je suprotno, mačka je ta jedina životinja kako je Marsel Mos to fino primetio, koja je uspela da pripitomi čoveka.

Izbirljive su po pitanju vlasnika, njihova velika intuicija i moćno energetsko polje traže vlasnike s kojima se vibraciono poklapaju. Vlasnici za koje se veruje da su s pojačanim duhovnim sposobnostima. Ima puno verovanja u vezi  mačaka, meni je možda najdraže budističko, da je telo mačke privremeno odmaralište velikih duhovnika. Uvek sam osećala tu njihovu mudrost koju nose u sebi. Ekart Tol je to lepo sročio: „živeo sam sa nekoliko zen učitelja, svi do jednog su bile mačke.“

Verujem da je svakom čoveku dodeljena neka životinja kao duhovni vodič. Duhovne životinje su deo mnogih kultura.  Svaka životinja ima svoje simboličko duhovno značenje, a neka su bazirana i na karakteristikama samih životinja. Na primer, u meksičkoj kulturi su to takozvani alebrijes.Prema 260-dnevnom svetom kalendaru koji se zove Piye, svima nam je dodeljena određena životinja na rođenju i koja nas prati čitavog života. Veruje se da ovaj naš saputnik kroz život utiče i oblikuje samo jezgro naše ličnosti.  To je ona životinja  s kojom se povežeš na jedan, koja u tebi budi sve najlepše, inspiriše te i čije te prisustvo uči suštinskim stvarima ako si otvoren za to.  Najviše od svega ta predivna stvorenja nas uče bezuslovnoj ljubavi. A tu su i druge moćne lekcije. Činjenica je da svi koji su ikada imali i gajili kućne ljubimce shvataju koliko mi njima zapravo malo dajemo u odnosu šta dobijemo zauzvrat. Nemerljivo je šta sve oni čine za nas i čemu nas sve nauče tokom njihovog kratkog boravka na ovoj planeti.

Svako od nas ima neku svoju omiljenu životinju. Za Teslu  su to bili golubovi, za Fridu majmuni, za Diega Riveru psi,  za mnoge umetnike pesnike i pisce poput Mark Tvena, Bodlera, Fransoa Sagan, Nerude, Bukovskog,  Hemingveja (spisak je poduži) bile su to mačke. I za mene su to definitivno mačori s kojima sam imala čast da delim život (s jednim još uvek delim). Nije bitno u kojoj formi se pojavljuju ti vodiči duša u našim životima, činjenica je da se pojavljuju ako smo dovoljno budni da primetimo.

Mačka je životinja s pozitivnom aurom, ona uzima pod svoje celu porodicu i dom u kojem boravi. Veruje se da su mačke zaštitnici domaćinstva u kojem žive, štite dom od negativnih vibracija. Područje koje mačka smatra svojim, kaže se da je blagosloveno pozitivnom aurom.  Mačke su vrlo empatične i pomažu nam da se iscelimo. Samo glađenjem mačke može se ublažiti emocionalni i mentalni stres. Njihove vibracije tokom predenja deluju umirujuće na nervni sistem, samim tim smanjuju stres i napetost.

Sada su već i naučnici i lekari nakon mnogobrojnih istraživanja spoznali „moći“  koje poseduju mačke. Vrste predenja se razlikuju u momentima uživanja i onim trenucima kada se to odnosi kao upozorenje na određenu bolest. Poslednja istraživanja kardiologa pokazuju da vlasnici mačaka imaju čak 40% manje rizika da dožive infarkt, takođe, predenjem se  snižava i krvni pritisak kao i mnoge druge tegobe. Njihove različite frekvencije predenja utiču povoljno na različite ljudske tegobe, psihičke i fizičke.  Naravno da mačka nije zamena za lekove, ali njena isceliteljska moć sve više se priznaje i u današnje vreme postajemo svesniji predivnih efekata koje mačke imaju na ljude.

Nije uvek bilo tako. Dark Ages nije bio samo dark za ljude, znamo da je bio posebno mračan po žene, ali i za mačke. Mačka se u srednjem veku smatrala đavoljom rabotom. U ovoj predivnoj životinji videli su simbol zla i oličenje demona, Satanska mačka srednjeg veka.  Žene su bile spaljivane na lomači optužujući ih najviše za veštičarenje, ali ni mačke ništa bolje nisu prošle. Vrhunac ljudske gluposti i sujeverja je bilo za vreme inkvizicije kada je tadašnji papa proglasio mačke zlim i naredio njihovo ubijanje „braneći se“ od crne magije. Ovo sumanuto ponašanje dovelo je do jezivih posledica po ljude, pojavom crne kuge. Smatra se da epidemija kuge bi bila manjeg intenziteta i ne bi pokosila oko polovinu evropskog stanovništva da nisu poubijali tolike mačke, jer bi one loveći miševe i pacove zaustavile da ovi šire bolest. Sirote mačke ni krive ni dužne, smatrane divljim i zlim  završavale su tragično sve do epohe romantičara 19og veka.

Suprotno srednjevekovnim „umnim“ ljudima,  drevne civilizacije su bile lude za mačkama. „U starom Egiptu lavovi i leopardi su bili simboli moći, sve dok domaća žuta mačka nije oterala lavicu i zauzela mesto svete životinje boginje Bast, zaštitnice faraona i Boga Sunca. Staroegipatske mačke su bile izuzetno poštovane životinje, ukrašavane nakitom, privilegovane da jedu iz istog tanjira sa ljudima. U drevnoj Kini i Indiji mačke-bogovi su bile simboli plodnosti i majčinstva. Evropljani se najkasnije priključuju klubu „svetih mačaka“. Tako je rana irska kultura obožavala crnu mačku Iruskan.

Povezanost mačaka sa osnivačima različitih religija proteže se kroz vekove. Smatra se da ih je Muhamed imao nekoliko, među njima omiljenu Muezu. Ljubav je bila tolika da kada je Mueza jednom zaspala na njegovom ogrtaču, on je nije budio, već je isekao taj deo, kako bi Mueza nesmetano nastavila da drema. Ni Isus nije ostao imun na ova divna stvorenja. Priča ide ovako: kad je bio beba, Isus je toliko plakao, da ga ništa nije moglo umiriti. Sve dok se jedna prugasta mačka nije pojavila. Legla je pored njega i uspavala ga svojim divnim predenjem.

U ruskom muzeju Ermitažu „radi“ čitava vojska mačaka, koja čuva kolekcije od miševa. Ove mačke vode poreklo od vrhunskih lovaca, predaka sa carskog dvora, čiji je zadatak bio da brane zdanje od štetočina.“[1]

Takođe u Rusiji postoji ritual gde pre useljenja puštaju mačku u kuću. Ukoliko se radi o staroj kući, veruje se da će mačka eliminisati negativne energije koje su ostavili prethodni vlasnici. Mačka će privući snažnu energiju u kuću jer su naučile da žive u visokim energetskim zonama. Sposobnost mačaka da pronađu put kući je neverovatna. Naučnici smatraju da one koriste ili ugao pod kojim pada sunce kako bi pronašle put ili imaju magnetisane ćelije u mozgu u službi kompasa. Ljubav prema mačkama se zove ailurofilija, vodi poreklo od grčke reči. Ukoliko ste ljubitelj mačaka, vi ste ailurofil. Veoma su osetljive na vibracije i sve vremenske nepogode poput zemljotresa i sl. detektuju daleko brže od čoveka.

Kada vam mačka uđe u dom, shvatićete da život više nikad neće biti  isti. Menja se poredak i dinamika u kući.  Mačka je neobična sama po sebi, „čista čarolija i dodir neopipljivog“ kao što je rekao Luj-Ferdinan Selin. Misteriozna, živi u nekom svom paralelnom i tajanstvenom svetu, „…kao stražar na pragu nevidljivog“  napisao je Rene de Obaldija. Ponekad vas puste u taj svoj svet. Imaju neverovatnu moć da nestanu misteriozno i pojave se onda kad im se prohte. Njihova narav ne priznaje nikakva ograničenja i sputavanja, ne mare za poslušnost i nemaju ropski mentalitet.

„Mačka je filozofski nastrojena, uredna i mirna životinja koja drži do svojih navika, prijatelj reda i čistoće. Ne razbacuje se uludo svojim osećanjima: biće vam prijatelj ako ste toga dostojni, ali ne i vaš rob.“ Teofil Gotje

U  vreme kada se moj sadašnji mačor pojavio imala sam druge planove, ali kao i obično život te ubaci u sasvim novo iskustvo i situaciju gde nisi imao pojma da ćeš se obresti. Naravno za naše dobro, ali u tim trenucima nismo baš svesni toga. Tek kasnije kad sve slegne i vratimo film, kockice se lepo poslože i bude nam drago što smo se usudili i sve postaje kristalno jasno.

Imati petlju

 

Iz iskustva mogu reći da se uvek isplati kad imaš petlju nevezano kakav će ishod uslediti. Sve i da ti ne pođe za rukom, ili nije došlo do željenog rezultata, taj skok nikad nije uzaludan. Možda nas nije odveo tamo gde smo želeli u datom trenutku, ali opet smo odmakli. Nismo više na istom mestu sve i da nije usledio željeni cilj. Ali smo mu bliže ili nekom drugom putu koji nam je namenjen. Zasigurno nismo isti pre i posle skoka. Nešto smo naučili o sebi, o životu, bliži smo i sebi i istini. Kako god pogledali, na dobitku smo, dakle isplati se skočiti uvek pa šta bude. I ono što je važno da smo i sa sobom načisto, nema kajanja. Barem znamo da smo se usudili, dali sve od sebe, svoj maksimum u tom trenutku. Nismo ustuknuli,  nismo se povukli u kućicu  „na sigurno“.

Mislim da oni koji odluče da ne skoče duboko u sebi znaju šta im je činiti, ali nisu mogli/hteli da rizikuju famoznu sigurnost. Kao što stara latinska poslovica kaže:  No risk, no reward. Ili kao što je rekao Erih From :  Zadatak koji sebi treba da postavimo, nije da se osećamo sigurno, već da budemo sposobni da tolerišemo nesigurnost.“  Don Migel u svojoj knjizi „Četiri sporazuma“ o ovome piše na sledeći način: Sam život predstavlja najveći ljudski strahSmrt nije naš najveći strah, naš najveći strah jeste rizik koji moramo da preuzmemo da bismo živeli – rizik da živimo i izrazimo svoje pravo ja. Ljudi se najviše plaše da budu ono što jesu. Naučili smo da živimo pokušavajući da zadovoljavamo potrebe drugih…“

Sigurno ne postoji, to je samo iluzija u našim glavama. Poznato da, sigurno ne. S tim u vezi  priče o stagnaciji ili tapkanju u mestu nikad mi nisu imale smisla. Rekla bih da je to samo drugi izraz za nazadovanje, propadanje. Čovek ili napreduje, razvija se ili propada, nazaduje, nema trećeg. To je zakon prirode. Ukoliko tapkamo u mestu dovoljno dugo, pravimo sebi rupu u koju neminovno upadamo, jer se ne krećemo, ne idemo napred. Tako najčešće završavamo ukoliko se ne usudimo, ukoliko se opiremo promenama, inertni, uljuljkani u poznato, ma koliko nas zapravo žuljao taj „komfor“ pristajemo na to da ništa ne preduzmemo. Stojimo, čekamo neko drugi da nas spasi, svesni ili nesvesni zadovoljavamo se malim.

Pošto u suštini niko nikoga ne može da spasi, i dalje ne želeći da rizikujemo, pristajemo na minorno, daleko od onoga što zaista zaslužujemo. Nesvesni svoje prave vrednosti, jer da smo je svesni, mislim da bi se ipak odvažili na taj prvi korak, na skok, tj. pred bilo koji  izazov i poziv na rast koji nam život postavi u datom trenutku. Ali, osim što nam nedostaje vera u sebe, nedostaje nam i vera u nepoznato. Vera u procese života. Život je uvek na našoj strani, jer kako je Ekart Tol rekao, mi nemamo život, mi smo život. Dobro je to sebe podsetiti s vremena na vreme, pogotovo kada smo preplavljeni strahom od nepoznatog. Život radi u našu korist ako mu dozvolimo. Život izaziva, razvija se, i to traži od nas da se prilagođavamo promenama i razvijamo u skladu sa životnim procesima. Ukoliko to ne činimo ostajemo tu gde smo, zakucani, zaglavljeni, tapkajući, a u stvari tonući sve dublje i dublje u svoju rupu. Ono čime se zadovoljavaš, to i dobiješ.

Karl Jung je čini mi se rekao da je čovek po prirodi inertno biće,  iziskuje ne mali napor da se nateramo na bilo šta. Exactly,  ne nateramo li se, ne usudimo li se, crna rupa nam ne gine. Crna rupa kao ekvivalent ispraznom životu, životu bez smisla, značenja, radosti, strasti, kao seks bez duše itd…Dolazak mačke mi je uvek podsetnik na sve ove stvari koje u brzini svakodnevnice olako zaboravimo, udaljimo se od sebe i skrenemo s puta.

Interesantno nikada nisam poželela da sebi kupim mačku. Apsolutno su mi najdraže one koje se ne kupuju, takozvane „avlijanerke“. Frederik Vito je napisao da mačka nema cenu, i tu se apsolutno slažem s njim. I Leonardo da Vinči je rekao da je „svaka mačka remek-delo“ bila avlijanerka ili rasna.  Nema običnih mačaka, a to će vam potvrditi svi ljubitelji i vlasnici mačaka. Pablo Neruda je između ostalog o mačkama napisao da je „…svaka mačka čistokrvna mačka, od brkova do kraja repa.“

Mačka ničemu ne služi , i upravo je zato volimo – zato što smo najčešće mi njoj na usluzi, a ne obrnuto; zato što se prema njoj ophodimo ravnopravno, uz obostranu ljubav i pažnju.  Jer čovek je postao civilizovano biće u pravom smislu te reči tek kada je prihvatio mačku kraj sebe.“ Fredrik Vitu.

 Pisci i mačke 

„Prefinjene osobe razumeju mačku. Žene, pesnici i umetnici je izuzetno cene, budući da su u stanju da prepoznaju izvanrednu osetljivost njenog nervnog sistema; samo neotesane osobe ne uočavaju plemenitu prirodu ove životinje. (…) Iz radionice alhemičara, mačka se preselila kod pisaca i postala sastavni deo skromnog okruženja u kome obitavaju…“ Šanfleri

Pisci i mačke idu zajedno. Poznato je da su mačke služile kao inspiracija mnogim piscima. Ima jedna interesantna priča vezana za Hemingveja za koga je poznato da je obožavao mačke. U vreme kada je Hemingvej živeo u Parizu sa tadašnjom suprugom Hatli, rodio mu se sin Bambi 1923., i jedna mačka je ušetala u njihov dom.  U to vreme nije bilo bebisiterki. Hemingvej bi svako jutro odlazio u kafanu i radio čitavo jutro uz jednu šolju bele kafe, dok bi njegova supruga odlazila da vežba klavir. Beba bi ostajala sama u svom krevecu sa visokom mrežom, a pored nje je bila velika i umiljata Maca Ef. Neki su  mu govorili da će mačka usmrtiti bebu, ugušiti svojom težinom, međutim maca bi ležala pored Bambija u krevecu motrila na vrata ne dopuštajući nikome da mu se približi dok su roditelji bili odsutni. Mnogi su bili frapirani time što su bebu ostavljali mački na čuvanje, ali ne i Hemingvej, on je imao je puno poverenje u Macu Ef. Bio je u pravu, Maca Ef je bila savršena dadilja i Bambiju nikada dlaka s glave nije zafalila.

Pisci o mačkama:

„Ako se, za trenutak, prisetimo da je čovek sebična, proračunata i bezosećajna životinja, kojoj je plemenitost potpuno strana, da je pun sebe, surov i ubeđen da je Bog, ukoliko uopšte postoji načinjen po njegovoj slici – ako se svega toga prisetimo, moraćemo da priznamo kako se mačka i nije tako loše snašla. Sa svojim mozgom od 31 grama i indeksom kefalizacije 1/90 uspela je da čoveka vrti oko malog prsta, da mu se uvali u dom, da mu prisvoji jastuk i omiljenu fotelju, da se ogrebe za obilne i redovne obroke, da oštri kandže na njegovom kauču i pravi  mu froncle od duplih zavesa, ostavši za sve to vreme pravi gospodar u kući. Bravo majstore!“ Frederik Vitu.

„Mačke su oličenje iskrenosti: ljudska bića, iz nekog razloga, ponekad kriju osećanja, ali mačke ‒ ne.“  Ernest Hemingvej

„Pišem toliko zato što mi mačka sedi u krilu. Prede i ja ne želim da ustanem. Mnogo me više umiruje od muža.“ Džojs Kerol Outs

„’Ne,’ rekla je mačka. ‘Vi ljudi imate imena. To je zato što ne znate ko ste. Mi znamo ko smo, zato nam imena ne trebaju.’“  Nil Gejmen

„Kad vas mačka usvoji ne možete ništa više uraditi u vezi toga osim da trpite dok ne dođe do promene.“ T.S. Eliot

„Kada neko voli mačke, ja postanem njegov prijatelj i drug, bez daljeg upoznavanja.“ Mark Tven

Sve u svemu činjenica je dok neki obožavaju mačke, drugi ne mogu da ih smisle. To mi nikada neće biti jasno, tako predivna, mudra, umiljata i graciozna stvorenja. Ono što je sigurno da nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. A i kako bi? Upravo sada dok završavam ovaj tekst moj dragi Mimi mi sedi u krilu i dremucka. Nešto mi govori da zna da sam ovaj tekst posvetila njegovom rodu i uticajima koje imaju na ljude. Zato, ukoliko vam se pojavi mačka u vašem životu nemojte žuriti da je oterate, možda je došla vama s razlogom. Ja znam da jeste, dozvolite joj da vam ulepša život.

Još neke zanimljivosti u vezi mačaka:

  • „Mogu da prave oko sto različitih zvukova. Psi oko deset.
  • Mačji mozak takođe više liči na ljudski nego na pseći. I ljudi i mačke imaju identične regione u mozgu koji su odgovorni za emocije.
  • Mačka čuje bolje od psa. Mačka može da čuje visokofrekventne zvukove i za dve oktave više od čoveka.
  • Mačji nos je jedinstven kao što je jedinstven naš otisak prstiju.
  • Maze se uz ljude ne samo zato što se umiljavaju i zato što im je lepo već i zatoda bi obeležili svoju teritoriju. Nas.
  • Kada bi porodična mačka umrla u Egiptu, njena ljudska porodica bi žalila brijanjem obrva, a priređivali su im i veličanstvene pogrebe tokom kojih su pili vino i udarali se po grudima. Mačke bi potom bile balzamovane sa vajanom drvenom maskom, pa bi minijaturna mumija bila smeštena u porodičnu grobnicu ili na groblje mačaka, a pored nje bi smestili minijaturnu mumiju miša.
  • 1888 godine otkriveno je više od 300.000 mumificiranih mačaka na jednom drevnom egipatskom groblju. Zapadnjaci koji su ih našli su ih poslali u Englesku i Ameriku gde su iskorišćene kao đubrivo. Totalno neoprostivo. Tu prestaje da važi pravilo o mrtvima sve najbolje. O ovim ljudima sve najgore.
  • Mačke ne vole vodu jer njihovo krzno ne insulira dobro kada je mokro;
  • Imaju 32 mišića kojima kontrolišu spoljno uho, dok mi imamo samo šest. To znači da su u stanju da nezavisno rotiraju uho za 180 stepeni. Imaju 230 kostiju u telu, dok ljudi koji su daleko veći imaju 206.
  • One nemaju ključnu kost što im omogućava da se provuku kroz svaki otvor ne manji od obima njihove glave
  • Oko jedne trećine vlasnika mačaka misli da njihovi ljubimci mogu da im čitaju misli. (I ja spadam u tu trećinu).
  • Mačka koja drži rekord za najviši pad bez smrtnog ishoda je Endi: on je pao sa 16. sprata zgrade u kojoj je živeo sa svojim podstanarima (koji sebe zovu njegovim vlasnicima) i preživeo[2]…“

 

 

photo credits Google Images

fusnote:

[1] http://www.svetkucnihljubimaca.com/bogovi-vestice-heroji-macke-kroz-istoriju-i-deo/

[2] https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/1450166-71-malo-poznata-cinjenica-o-mackama-45-ce-vas-oduvati-jer-zasluzuje-poseban-tekst-foto

Share