Kišu je volela otkad zna za sebe. Verovatno svi introvertni tipovi vole, eto idealnog izgovora da se ne izlazi iz kuće. Ćebence, knjiga, kafa i mačka, nema lepše kombinacije. Dobro, naravno da postoji još par primamljivih kombinacija, nego stvar je u atmosferi koju kiša stvara. Caruje mir, tišina, osećaj je divan, ušuškano, toplo, lepo, jednom rečju, sreća. Obožavala je i šetnje po kiši, pogled joj pada na omiljene gumene čizme. Eh taj engleski stil: mantil, čizme do kolena i kišobran, u tome je žena uvek elegantna. Neko voli šorc i japanke, ona pak čizme i mantil. Zvuk i miris kiše nekako smiruju i ta svežina u vazduhu kako samo prija, neki mir ju je obuzimao.
I onda iznenada instinktivno ubrzava korak. Neki nelagodan osećaj je narušio onaj prethodni prijatan. Brzi nervozni koraci iza nje bivali su jači i približavali su joj se. Ne usuđuje se još uvek da se osvrne. Ne želi i da se odaje da je uplašena tako što bi se odmah okrenula, da se ne vidi da joj srce ubrzano lupa. Ne pokazuj strah, govorila je sebi, isto kao sa kučićima lutalicama, samo da ne nanjuše strah…
I prođe joj bolna misao kako žene to imaju u genetskom kodu odvajkada, da se stalno plaše. Za to su naravno imale debeo razlog vekovima unazad, krenu na pijacu pa ih ukradu, završe na nekom brodu ili ko zna gde. Nestanu bez traga…I naravno od rođenja žensko čeljade je zadojeno strahom. Sve iz najbolje namere of course. Stepen nasilja nad ženama je zastrašujući ne samo u našoj zemlji već globalno, a 21. vek je…
I zbog toga će uvek biti i ostati: pazi kada, kako i s kim se vraćaš kući, nemoj tom ulicom ili idi svetlom stranom, Bože kako si lepa, ukrašće te neko… Onda tu je sveprisutni strah od neželjene trudnoće, pa od lopova, manijaka, siledžija… I ne, nikada nije opušteno kada te uveče vozi taksista. Uvek si napeta, proučavaš ga, svašta ti prolazi kroz glavu dok ne ugledaš poznati deo, razmišljaš čime da ga tresneš po glavi u zlu ne trebalo, tašnom ili telefonom, nešto tvrdo u svakom slučaju. To su nasleđeni ženski programi, vekovi su u pitanju, ne možemo ih se tek tako lako otarasiti. Transgeneracijski prenos. Uh, stresla se od same pomisli i slika koje joj se množe u glavi. Spisak strahova poprima ozbiljne razmere. Odmah je krenula da prebira po tašni za biber sprej, pa gde je pobogu?!? Da nije ostao u onoj drugoj tašni?! Oh, kako je mogla da zaboravi da prebaci u ovu torbu, toliko stavki u jednom danu, ma daj, ko će svega da se seti, kada ga je konačno napipala, koje olakšanje…
Dakle, heeej žene, nije nam lako s tim nasleđenim strahovima, nikako! Nosimo se s tim ceo život i razumljivo je zašto to prenosimo na svoje kćeri i unuke i to tako ide s kolena na koleno…A tek kada ugledaš grupu muškaraca na ulici kako ti ide u susret svi mogući alarmi se uključe, svi racionalni i iracionalni strahovi se aktiviraju, svi programi se pokrenu, oni koje smo preuzeli od naših pretkinja, nagon za opstanak je tu, how to survive u datom momentu kao ženska jedinka? Pažnja! Oprez!
Bože, kako su muškarci pošteđeni svega toga, niko im ne puni glavu od malena takvim strahovima, a realno nema ni razloga za to. Neke „brižne“ majke znaju da upozoravaju svoje sinove ljubimce kakvih žena da se klone: rospija, udavača, karijeristkinja ili kojih već…ali to nije ni blizu gore spomenutih duboko usađenih ženskih strahova i užasa koje nosimo u sebi i koji neretko mogu da pređu i u fobije, da se ne lažemo. A svi poznajemo neke devojke/žene koje nigde ne izlaze, i roditelji ih tako vaspitavaju da sede kod kuće, iz čisto bezbednosnih razloga, najčešće nesvesno. Misle da im tako pomažu, štite ih, a ono baš suprotno. Mora devojka da iskusi život, da vidi, spozna različite profile ljudi, da se opeče ako treba, u suprotnom kako će sutra da prepozna kretena ako nigde ne izlazi? Ne, ne, ne mogu tako da se podižu ćerke, u stvari ono mogu, ali to sa sobom nosi rizik da zatrudni i uda se za prvu budalu koju upozna, a to bi svi da izbegnemo ukoliko je moguće …
Dosadilo joj je više! Dokle će da se trese?! Koliko godina ima i dalje se preseče skoro svaki put kada ugleda uveče nepoznatu mušku siluetu…iscrpljujuće. Mogla bi da pokuša onako filmski da stane naglo i čučne kao zavezuje pertle, ali nema pertle, imala je svoje omiljene gumene čizme, grrrr…Dobro, dosta je bilo da se trese kao prut, odlučila da se okrene i suoči se s tim likom, ko god da je, uostalom ima sprej ako ne daj Bože treba da ga upotrebi, aman više ove drame! Okrenula se naglo, kao u akcionim filmovima, samo je osetila kako joj je krcnuo skočni zglob, usledio je užasan bol i pad svom silinom nasred ulice, i onda njen jauk! Zaboravila je na svoj glas! Koja moć u glasu nam je data, prirodna ravnoteža I guess. Kakav sprej, ono ne škodi da je pri ruci, ali kad žensko pusti glas i drekne, zidovi pucaju. U tom momentu silueta je potrčala ka njoj i srce joj se steglo. Počela je panično prebira po tašni tražeći sprej, i istog trenutka je ugledala nepoznato lice osvetljeno uličnom lampom. Na svoje iznenađenje ispostavilo se da je to jedan vrlo privlačan muškarac, lepe crte lica, oči, a tek osmeh, a onda je usledio i glas, kakav divan glas! Ha vidi ti to! Bila je zatečena, kako joj je samo prišao, ljubazno i kulturno se obratio: „ Jeste li dobro? Dajte da vam pomognem, ja sam doktor. Upravo mi počinje dežurstvo, žurim da stignem, mogu da vas povedem da pogledamo taj zglob.“
Prošlo je četiri nedelje od famozne šetnje po kiši. Sedela je udobno smeštena pored prozora gledajući zaljubljeno u kišu koja je lila tog dana. Pogled je skrenula kada joj je mačor skočio u krilo, došao je po svoje redovno maženje i počeo da prede. Obuzeo ju je predivan osećaj zahvalnosti, radosti i zadovoljstva životom baš onakav kakav je u tom trenutku bio. Sve je onako baš kako treba da bude, osetila je to svim svojim bićem. Ništa nije moglo da pomuti taj blaženi osećaj, ni pogled na svoj mobilisani zglob, čak naprotiv, budio joj je neizmerni osećaj zahvalnosti za sve što se ispodešavalo u međuvremenu.
Vidi, pomisli ona sa osmehom, možda ima nešto i dobro u tim nasleđenim strahovima, da ih nema, nikada ne bi uganula zglob i upoznala svog divnog doktora…A sweet doktor je priznao da ju je njena silueta na kiši odmah privukla kao neki magnet, zato je onako žustro hodao iza nje, da je ne bi izgubio iz vida, mnogo je želeo da joj ugleda lice, da je upozna, i kako sam kaže, sudbonosni trenutak je to omogućio.
Photo Credit Unsplash NordWood Themes, Bram, Drew Graham
