15.11.2020

Beograd, grad u kome više ne može da se diše

Doslovno ne može. Sinoć sam se vratila iz šetnje otrovana. Pluća su me probadala, kosa i odeća su mi se osećala na smog, paljevinu, izduvne gasove i ko zna na šta još. Odmah sam odeću stavila na pranje i istuširala se. Morala sam sa sebe da sperem sve te otrove i smrad. Kao da sam bila zatvorena u sobi sa pušačima. Dugo mi je trebalo da dođem k sebi. Veoma sam osetljiva na hemikalije, na sve što je toksično po moj organizam. Telo mi odmah reaguje i daje do znanja da je otrovano.

Zgrožena iskustvom iz šetnje, sela sam za računar i počela da čitam sve na temu zagađenosti vazduha u Beogradu – uzrok i posledice. Poražavajuća je činjenica da na svim spiskovima svetskih gradova i metropola, Beograd se toga dana ( i ne samo tog) nalazio na trećem mestu po zagađenosti vazduha, posle Delhija i Lahore (Pakistan) !

Duša me boli, moje omiljene jesenje šetnje su mi presele zbog nesnosne zagađenosti vazduha. Jasno mi je da ne živim na selu/planini, gradsko sam dete, vazduh u gradovima je uvek zagađen, ali nikad nije bio ovoliko. Poslednjih godina stvari su se otele kontroli.

Nije ni čudo, iskasapili su onolika drveća po gradu. Na stranu toplane, tu su i domaćinstva, koja se greju kako prenose mediji, na kvazi-ugalj (upotreba jalovine) koja utiču na povećano zagađenje vazduha. Takođe ona domaćinstva koja koriste drva za grejanje od starog nameštaja koji u sebi imaju lakove …i tu smo gde smo. Da ne spominjem saobraćaj, dizel goriva itd.

Kada nam je i vazduh uskraćen šta je sledeće pitam se, masovno napuštanje Beograda?

Vrlo mogući scenario. Mnogi prijatelji i poznanici su još od marta ove godine napustili svoje domove u Beogradu sa porodicama. Nastanili su se u svoje vikendice ili zavičaje ili kupili plac, kuću u nekom manjem i mirnijem mestu okruženi prirodom. Neki su počeli ozbiljno da se bave uzgajanjem organske hrane. Većina njih je premestila svoj posao van Beograda, osmislili su svoju egzistenciju i koliko vidim ne pada im napamet da se vraćaju.

Dešava se interesantan fenomen, familije iz urbanih sredina napuštaju gradove i sele se u ruralne sredine. Razlozi su brojni, ali najvažniji faktor je sveprisutno zagađenje. Primetila sam da je postalo nepodnošljivo i onim okorelim urbanim likovima, gradskim facama. Kada su i oni krenuli da pakuju kofere  i odlaze, sve postaje kristalno jasno. Jer, vazduh je u igri, a to je već pitanje opstanka u onom iskonskom smislu.

U glavi mi se nižu scene iz Sci-fi filmova gde se preostali Zemljani sa gas maskama guraju za mesto u svemirskim letelicama koje ih odvode na druge planete gde ima čistog vazduha i može da se diše.

Iskreno se nadam da to nije budućnost ove planete. Kao brod koji tone i spašavaj se ko može.

Zbog toga su se mnogi ljudi i odlučili na život u manjim mestima. Napustili su maltene preko noći gradsko sivilo i smog. Vidim nije im teško palo. Vazduh u manjim mestima je čist, okruženi su prirodom, nema jurnjave, nervoze niti histerije u saobraćaju. Koliko mogu da primetim ti ljudi su se preporodili. Vidi se po njima i njihovim porodicama. Procvetali svi do jednog. Zrače nekim mirom i spokojem, nezahvaćeni gradskim ludilom.

Nisu opkoljeni gomilom (nepotrebnih) informacija, to se naravno odražava na bolju pažnju i pamćenje. Nema (onolikih) svakodnevnih ometača.

Tvrde da im je i um bistriji, daleko su opušteniji, ležernije “plivaju” kroz dan, bez grča i stresa. Deca nemaju više problema s koncentracijom kao u Beogradu i ostalim većim gradovima.

Svi do jednog su „navučeni“ na slobodu kretanja, čist vazduh, zdravu hranu, tišinu, mir i boravak u prirodi.

Ovaj trend je odavno prisutan na zapadu. I tamo je dosta ljudi napustilo visoko plaćene (korporacijske) poslove i odselilo se iz velikih gradova u manja mesta. Upustili su se u preduzetničke vode, osmislili svoje poslove i uzgajaju svoju hranu. Bilo im je nesnosno više da žive u zagađenim gradovima sa nehumanim tempom, ludnici u saobraćaju, jedući lošu hranu i sve ono što nosi život u metropolama.

Sa pojavom virusa poslednji podatak u vezi Njujorka koji sam negde pročitala je da su ga 300.000 domaćinstava napustila ove godine. Porast kriminala se navodi kao još jedan od glavnih razloga za odlazak.

I kod nas obračuni mafijaških klanova usred bela dana postaju uobičajena pojava. I to sve nekako u blizini vrtića, škola, za neverovati.

Izgleda da je došao red za beg iz Beograda as well. Dolazi do smene. Beograđani odlaze u manja mesta, a ljudi iz unutrašnjosti naseljavaju Beograd. Zanimljiva pojava. Sve više se čuju razni dijalekti i narečja. U stvari sve ređe se čuje govor rođenih Beograđana. Mada primećujem da je sve više onih koji se vraćaju u svoje zavičaje. Pametni ljudi, shvatili na vreme šta im je činiti.

Nastavi li se ovako, tužna sudbina čeka Beograd. Na sve strane se mogu videti sumorne slike ljudi s maskama koji tumaraju ulicama kao zombiji. Pitaš se i sam hoću li se probuditi iz ovog košmara i dokle će ovo ludilo da traje?

Zagađenje je prisutno na svim nivoima. Fakat, više ne može da se diše ni od bahatosti u saobraćaju, opštoj nekulturi, kad kažem opštoj, možda je preciznije reći odsustvo elementarne kulture. Ne bih da zvučim čangrizavo, ali situacija je već poduže nesnosna. Misliš prestaće – neće.

O beskrajnim građevinskim radovima da ne govorim. Beograd se pretvorio u ogromno gradilište. Tim radovima naprosto nema kraja. Buše, ruše, na sve strane razrovareno. Život u prestonici postala je agonija. To traje već godinama i nema izgleda da će stvari da se okončaju. Uvek se setim one rečenice: brateee kad stigneš do dna prestani da kopaš. Naravno u drugoj konotaciji se koristi, mada i mi smo već odavno dotakli dno s koje god strane da pogledaš. I tonemo sve dublje, ali oni i dalje kopaju, grade, rovare, kao da je Beograd rupa bez dna. Jednog dana ukoliko ovako nastave, zamišljam kako ćemo svi propasti u jednu ogrooomnu rupu. Usisaće nas neke podzemne struje i nestaćemo zauvek sa površine zemlje. To će biti osveta zemlje!

Ne bih želela mnogo da mračim, nisam taj tip. Ali nikako mi se ne sviđa u kom pravcu se kreću stvari. Uistinu je postalo nesnosno živeti u gradu u koji su ranije rado dolazili svi sa strane, domaći i strani, to je nekako postalo činjenično stanje.

Ne znam šta se desilo sa Beogradom i njegovim stanovnicima. Znamo da je puno ljudi emigriralo tokom proteklih 30 godina. Ali je isto tako i puno ljudi došlo. Oduvek su ljudi dolazili i naseljavali velike gradove. U celom svetu je tako. Ali već duže vreme u Beogradu kao da dominira neka specifična vrsta ljudi – seljožderi. Tako sam ih nazvala. To je neki hibrid seljobera i (pri)gradskih džukaca. Nebitno je da li su rodom iz Beograda ili nekih većih gradova, da li su sa periferije ili dolaze iz manjih mesta. Već im je zajednički taj mentalitet. Neverovatno odbojan. Radi se o onom mentalitetu: da zakine komšiju, opštinu, gazdu, prijatelja, rodbinu, državu…

Svi poznajemo takve seljoždere, ima ih svuda, ako krenemo od komšiluka pa nadalje. Ne prezaju ni od čega, uglavnom su u survive – laktaškom modu. Bivstvuju na najnižim vibracijama. Basic instincts people. Preplašeni od života i istovremeno spremni na sve da prežive i opstanu. Moto seljoždera je samo bahato i na silu.

Karakteristično još za njih je da ne poštuju ništa i nikoga. Budući da ne znaju za ono poštuj i bićeš poštovan, budu kivni kad im se to vrati kao bumerang pa budu i sami neispoštovani od drugih.

Prati ih konstantan osećaj da su večito uskraćeni i oštećeni, a zapravo su oni štetočine i otimači. To je ono kao kad lopov viče : drž’te lopova! Autoprojekcija, princip ogledala ili šta već…

Ne shvataju da ta njihova prazna rupa iznutra zjapi i gladna je, ali ne može se napuniti ni sa čim spolja. Duhovnu prazninu ne možeš napuniti materijalnim stvarima.

Slabo kapiraju zakon uzroka i posledice obviously. I da na silu ništa ne ide. Iako isterate svoje, sunovrat vam ne gine. Udari te gde si najtanji. Ta energija koju odašilješ vraća ti se.

Prirodno okruženje seljoždera je žabokrečina, odlično plivaju u takvim vodama. Što mutnije vode to bolje po njih.

Kao da je njihovo vreme došlo koliko vidim i na globalnom planu. Sve seljoždere izbacilo  na površinu. Nije ni čudo što je sav pošten i pristojan svet pobegao u šume. Kao nekad partizani od Nemaca. Jer, seljožderi i jesu okupatori.

Beograd ima tendenciju da se pretvori u napušten, pust grad bude li sve više ljudi nastavilo da odlazi. Ostaće  samo krimosi, seljožderi i političari. Tužna budućnost se nadvila nad Beogradom jer, vazduh je na izmaku. Ljudi se povlače u zdravije sredine. Logično.

Imaš pravo na čist vazduh. Nisu ljudi tvorci vazduha da bi ga uskraćivali bilo kome. Ali zato su zagadili i ojadili sve živo čega se dotaknu.

Kako se samo čovek zaboravi da je Zemlja tu bila pre nas i da mi njoj pripadamo, ne ona nama. I da ona bez ljudi može savršeno da funkcioniše, dok ljudi bez nje nikako. Eto na primer bez vazduha nikako ne možemo.

 

Zato glasam za čist vazduh, čistu vodu i zemlju. Na pravo na sveža jutra bez sivila, crnila i otrova, pravo na život sa zdravim i čistim plućima i umom.

A pre svega glasam za slobodu. Pitanje slobode se nameće svakodnevno.

Sloboda da udahnem čist vazduh, sloboda kretanja, sloboda izbora u vezi svog zdravlja i tela. Moje telo moja odgovornost, ukoliko ne ugrožavam druge naravno.

Verujem da uvek priroda pobedi čoveka kad on pobenavi i zaboravi odakle je potekao.

Uvek se setim priče o amazonskoj prašumi iz knjige „Velika čarolija“ Elizabet Gilbert.

Navodno u Brazilu 60-ih je njihova vlada odlučila da izgradi ogroman auto-put koji bi prolazio kroz amazonsku prašumu. Ogroman novac je naravno bio u igri i projekat je počeo. U početku je sve išlo po planu, čak su uspeli da završe kraću deonicu puta. „Pokorena je prašuma“ piše Liz, a onda je počela da pada kiša.

Promakla im je „sitnica“ poput kišne sezone u Amazoniji. Gradilište je bilo poplavljeno niko nije mogao da priđe ni mašinama ni gradilištu. Radnici su bili primorani da se povuku i ostave čitavu potopljenu opremu.

Kada su se vratili posle višemesečne pauze i kada su kiše prestale, zaprepastili su se onim što su zatekli.

Prašuma im je progutala auto-put. Priroda je izbrisala sve njihove tragove kao da nikad nisu ni kročili tu. Sva njihova silna i teška oprema je nestala. Ogromni buldožeri, kako piše Liz, čije su gume bile visine muškarca, zemlja je naprosto pojela i zbrisala kao da nikad nisu postojali.

Smatram ako će išta uništiti ovu civilizaciju to će biti pohlepa pojedinaca. Da li će grupica nezajažljivih uspeti da uništi sve živo na ovoj planeti? Ostaje da se vidi, vreme će pokazati. U knjizi „Winners Take All: The Elite Charade of Changing the World“  autora Anand Giridharadas sve lepo piše.  Anand tvrdi da pripadnici globalne elite, iako se ponekad bave filantropijom, koriste svoje bogatstvo i uticaj da bi sačuvali sisteme koji koncentrišu njihovo bogatstvo da bi ostali na vrhu i to naravno na štetu društvenog napretka.

Većini ljudi je to poznato i kako ovaj svet funkcioniše. Milijarderi, korporacije, monopoli. Globalna elita koja je stavila šapu na sve. Svi ostali su nevažni. I ukoliko ta elita bude i dalje upravljala i odlučivala o svemu ugasili smo, odosmo u propast. Bye, bye humanity.

Kada je profit postao jedino važan i iznad ljudskog života i prirode, čiji smo mi neodvojivi deo, ozbiljno smo zaglibili kao čovečanstvo. I kao što reče Gandi: “ Zemlja pruža dovoljno da zadovolji svačije potrebe, ali ne i svačiju pohlepu.“

Zaista verujem da ovo jeste neka vrsta Trećeg svetskog rata i da je duhovne prirode. Ozbiljna je kriza duha. Gladni smo duha. I to se vidi po stanju na čitavoj planeti. Zaboravljamo da je čovek prvo duhovno pa tek onda materijalno biće.

Kad pogledam samo kakav svet ostavljamo svojoj deci, tuga me uvati. A kako stvari stoje maske sa filterom ili protiv virusa postale su neizostavni deo  svih stanovnika ove planete.

Ne znam kako vi, ali ja sebe ne vidim sa maskom do kraja života. Indoor life, neka hvala.

Želim da verujem da ćemo se opametiti i podići na viši stepen svesti, zbaciti alave elitiste i doći do promene paradigme. Jer, to je jedino spasenje za ovo pogubljeno duhom čovečanstvo. Pisala sam već o tome.

Postojeći sistemi su neodrživi. Došli smo do tačke ili – ili.  Ne možemo nastaviti po starom.

I da se razumemo, nećemo biti prva civilizacija koja je nestala s lica zemlje. Za neke znamo, dok za mnoge i ne znamo kako su nestale. To neće biti kraj sveta, svet će ostati i posle nas. To će biti kraj još jedne u nizu neuspele civilizacije. Iskreno se nadam da nećemo stići dotle i nećemo biti jedna od njih.

 

 

Photo: Unsplash, Walking My Talk – AlI 1 son FB profil

 

 

Share
error: Content is protected !!