Kad pogledam u nebo vidim tebe, tvoju svetlost. Osmehuješ mi se, osećam toplinu tvog prisustva. Tvoja blagost me smiruje. Oslobođena ovozemaljske težine i nepravde sada bosonoga trčkaraš po oblacima mekim. Bezbrižna i srećna, vratila si se Kući. Ne razumemo da smo kao voz koji projuri kroz ovaj kratki život. Ili što bi Tolstoj rekao: "Nikad ne zaboravljaj; ti ne živiš u ovom svetu, ti samo prolaziš kroz njega".
Zanimljivo je da u jednom momentu shvatiš dok traje obilazak Miramara da ćeš morati da se vratiš na ovo predivno mesto. Nemoguće je sve obići iz prvog puta. A nekako i želiš da se vratiš toj lepoti koja te mami. Miramare zauvek će ostati mesto gde se spoj lepote, umetnosti i elegancije prenosi na svakog ko ima tu sreću da bude barem malo dotaknut njome.
Pukotine se pojavljuju po celom telu, boji se da ga ne sprži lava. Ali jedino je sigurno, ukoliko izdrži ući će svetlost kroz naprsline a kad jednom svetlost prodre u njega, uslediće isceljenje i sloboda, užarena lava će se ohladiti i pretvoriti u pepeo.
U tom momentu pevač se okrenuo ka nama i zaledila sam se. Veliki reflektor obasjava njegovo lice i ogroman ekran iza njega pokazuje ga u gro-planu, čovečeee pa to je on! Ne haluciniram Medianoche tip, Latino! Kad nisam pala preko ograde. Po zakonu verovatnoće kako je ovo moguće???
Odmerila sam ga diskretno dok je prilazio. Nesumnjivo zgodan, preplanuo, crna zift kosa zalizana i oči koje “cakle”. Hodajući kliše pomislih, ali lep kliše sa žarom u očima. Neodoljivo šašavo je izgledao u šorcu i otkopčanom košuljom držeći kubanski tompus.
Digni veo sa sebe, koji te ne štiti, već zaklanja, sve što si ti i šta nisi. Digni veo ćutanja, stida, usamljenosti, nesigurnosti, neprihvatanja, nerazumevanja, nepoverenja u sebe, u svoj sud, u svoju žensku mudrost.
Žensko prijateljstvo – povezanost i poverenje, pripadanje. Ženska solidarnost - pomaganje, a ne takmičenje. Razumevanje - a ne osuđivanje i kriticizam. Podizanje – a ne saplitanje. Divljenje – a ne zavist. Motivacija i isnpiracija, a ne upoređivanje i dokazivanje.
Dešava se da nas um često zavara i da nismo uopšte svesni koliko smo pod stresom, pritiskom ili da nas nešto muči, sve dok se ne manifestuje kroz telo u vidu neke tegobe. Telo je uvek svesno i kroz šta god prolazili, ono reaguje, oseća i daje nam signale da mu je potrebna pažnja, odmor, nega, ozdravljenje.
Postavlja se pitanje da li su muškarci postali veće žene od samih žena? I da li je tuga za Delonom i nostalgija pretežno ženskog sveta za takvim muškim primercima zbog činjenice da ih je sve manje i da zasita izumiru?
Humor oslobađa telo napetosti, to je zov duše za drugačijim pogledom na svet. Kada koristimo humor u teškim situacijama, oslobađamo pritisak u telu i umu što je od ključne važnosti za naše psihofizičko zdravlje. Humor podiže ne samo naše telo i um, već nam podiže i vibraciju. Smeh je lekovit kako god pogledaš na njega.