U našoj porodici najviše sam volela to što se nikada nismo folirali. Ništa nismo stavljali pod tepih. Kada dođe do svađe, leti perje, ali sve se izgovori, izbaci na površinu. Pročisti se i energija kuće i mi. Tako pročišćeni i izluftirani bolje funkcionišemo. Stvari se poslože. I odnosi i nesporazumi se iskristalizuju. Posle toga još više volimo i cenimo jedni druge sa svim svojim vrlinama i manama. Jer, idealni nismo. Odavno sam shvatila da ne postoje savršeni ljudi i porodice.
Sestra i ja, bilo je naravno perioda kada se nismo razumele. Teško smo prihvatale tu neku stranu one druge. Ali uz otvoreni razgovor prevazilazile smo nesporazume. Fizički veoma slične, ali karakterno dosta različite. Ljubav je bila prisutna i to je najvažnije. Uvek je stajala iznad svih nesuglasica. Roditelji nikada nisu pravili razliku između nas dve, na tome sam im zahvalna. Dugo sam bila jedinica, nije mala razlika u godinama između nas. Kada se setim samo koliko sam želela sestru kao mala, ne brata, baš sestru. Stalno sam zapitkivala mamu kada će da mi rodi sestru? Ja sam joj i ime dala. To ime lepo nosi, ide uz nju.
After all, posle mamine smrti, ta zajednička tuga i muka još više su učvrstile naš odnos. Duboko ranjene nenadoknadivim gubitkom, spojilo nas još jače. Obeleži te prerani gubitak majke zauvek. Nikad više nisi ista, ni ti, ni život, ni svi mi. Menja se porodična dinamika. Budući da smo ostali bez stuba porodice bilo je potrebno vreme uspostaviti ponovo ravnotežu. To svakako nije išlo ni brzo ni lako. Bilo je mučno i bolno na momente dok nekako nismo stali ponovo na noge. Krhke su te naše nožice bile, jer je i tlo bilo takvo. Ostavši bez čvrstog tla, trebalo je izgraditi novo. Naravno da su bile potrebne godine da očvrsne. Funkcije su se izmenile, i to je išlo teško i trapavo uz suze i otpore. Ali nekako smo uspeli i uspostavljena je nova dinamika ovog puta tročlane porodice.
Svako od nas je patio na svoj način. Otac je izgubio ljubav svog života, nas dve – majku. Do kraja svog života otac je ostao sam, nikad se nije ponovo ženio.
Isprva ožiljci su bili vidljivi, dugo nam je trebalo da naučimo da živimo s njima. Osećala se praznina koju niko nije mogao da popuni. Vremenom naučili smo da živimo s tom prazninom i ožiljci su spolja počeli da blede. Ali samo spolja. Iznutra je taj ožiljak i dalje bio vrlo prisutan. Umeo je da proradi neočekivano i da prilično zaboli. Istina, bol nije bio onako oštar i razoran kao u početku, bio je više tup. Taj bol kada bi se pojavio, osećala sam da mi daje do znanja da ta veza sa majkom nikada ne umire. Sveprisutna je do kraja života u to sam se ubedila. Majka je deo tebe, ti si deo nje i to je jednostavno tako. Ožiljak kad sevne podseti me na mesto majke, njeno mesto only. Ono je rezervisano u našim srcima i dušama i po prirodi stvari zauvek ostaje neupražnjeno i nezamenjivo.
Ma koliko boleli ožiljci koje zadobijamo tokom života, shvatila sam da su oni zapravo naša snaga, moć. Tu su da nas podsete koliko smo zapravo jaki. Kroz šta smo sve prošli i kako su nas iskustva oblikovala u bolje i jače ljude. Dostojanstveno smo se izborili sa svim izazovima pred kojim nas je stavljao život (i nastavlja da stavlja), prevazišli ih i na kraju izdignuli se. Sve se broji. Sevnu oni s razlogom, tako i treba. Ne znam kako vi, ali ja svoje ožiljke nosim s ponosom i nameravam tako da ostane.
Photos Unsplash
