Sprema se bura. Oseća to u svakoj pori svog tela. Bilo je najava i ranije, malo po malo, kao tizer. Ali sad je već izvesno. Uzburkalo se u njemu sve, nemir raste.
Dolazi po mene, pomisli, ništa više neće biti isto. Duboko u njemu čuči to “znanje” već neko vreme.
Taj duboko zakopani krik se sada budi i buni, hoće napolje na slobodu da se izrazi u punoj snazi, iz pete da zagrmi i otkine se napokon!
Vreme je da pogleda u sebe i suoči se. Lepo je rekao Jung: ko gleda u sebe – budi se. Kad god se utiša, čuje ga, krik ima svoj puls, čuje ga kao otkucaje svog srca.
Sprema se da krene iz te mračne dubine njegovog univerzuma. Uskomešalo se sve, raspirivao se njegov unutrašnji požar, kao vatra koja se neda ugasiti, krenulo je, samo što nije. Hvata ga panika. Samo je pitanje vremena kada će kao uspavani vulkan doći do erupcije. Usijana lava traži izlaz.
Plaši ga silina krika, predugo je bio uspavan, zakopan. Neće više da miruje. Kad krik krene da izlazi iz njega, da li će moći da ga iznese, podnese, da ga ne pokida na komade?
Strah i jeza ga obuzimaju i taj nadolazeći sve veći nemir. Naviru bolna sećanja. Istinu koju je dugo tražio – stigla je do njega i aktivirala ga. Pobesneo je, vraški ga je rastreslo.
Istina uvek pronađe način da ispliva kao i tuga.
Počelo je. Osetio je oštar, prodoran bol iznutra. Seče ga poput britve. Seče i peče, oseća ukus krvi u ustima. Osetio je jaku mučninu , mora na vazduh. Savio se od bola, nije mogao da se ispravi više.
Emotivni bol je poput mačete, jadno njegovo srce šta je sve pretrpelo. Već je bilo slomljeno, zgaženo i sad opet preživljava razarajući bol zbog istine koju je toliko tražio i čekao. Zna da mora da izdrži makar se teturao od bola na zemlji. Pukotine se pojavljuju po celom telu, boji se da ga ne sprži lava. Ali jedino je sigurno, ukoliko izdrži ući će svetlost kroz naprsline a kad jednom svetlost prodre u njega, uslediće isceljenje i sloboda, užarena lava će se ohladiti i pretvoriti u pepeo. Ili on ili lava.
Sledeći nalet nije siguran hoće li izdržati. Zastrašuje ga taj naboj. Mučnina ne prestaje, stomak se grči, glava mu puca, rukama se hvata za glavu, sve mu se vrti, boji se da će izgubiti svest, ostani tu, ostani tu, govori sebi. Nije siguran hoće li pre da zaurla ili povrati od bola.
Dobio je konačno odgovor na pitanja koja su ga mučila, tištila decenijama i smrvila srce. Ostavljen bez ikakvog objašnjenja, ostade zatečen i zaleđen narednih dvadest godina. Sve do sada kad se ponovo pojavila u njegovom životu. Sad zna šta ju je zadesilo, zašto je iznenada nestala i nju je život lomio, ali nije slomio, povratila se bolja i snažnija. Iako ožiljci su opipljivi kod oboje.
Duboko, duboko zakopan bol trigerovan istinom izlazi sad iz njega i mora da mu napravi prostor kako bi se oslobodio okova. Nema mu druge ili da zauvek ostane zarobljen u tom bolu. Sloboda dolazi sa cenom. Evo penje se iz stomaka u grudi sad ga oseća u grlu, guši se od siline bola. Pokidaće ga na svim nivoima emocionalno, mentalno i fizički. Prokrvariće na smrt. Mora da umre stara verzija njega da bi se rodila nova.
Suze mu krenuše nekontrolisano, celo telo mu se trese, dobro, pomisli, to je oslobađanje, čišćenje. Prolaze filmovi kroz glavu, uspomene na njih dvoje još dok su bili klinci. I kako bi mu život izgledao da nije nestala, da mu se poverila, pomogao bi joj. Ali stid i rane su bile neizrecivo jake za nju a ona isuviše mlada kako bi znala šta joj je činiti.
Nadolazeći krik hvata zalet. Dobio je prostor da izađe, KRIKNUO je, odjekuje sve, odblokiran je! Pušten na slobodu! Čuje svoj urlik u prvi mah kao iz daljine, kao da se to dešava nekom drugom. Krik traje i traje izlazi iz njegovog tela propraćen suzama i znojem.
Lice mu je zgrčeno od bola. Opet oštar bol u srcu trlja rukama grudi, polako se smiruje intenzitet bola. Oči su mu sve vreme zatvorene, polako dolazi do vazduha, zuji mu u ušima, pulsira svaki delić njegovog bića.
Mozak od bola kao da se isključio na trenutak. Ispravio se ali noge ne slušaju, drhte, klimavo stoji, hajde bodri sebe nogu pred nogu. Diši, i krene da korača, korak po korak. Nem od bola ali oslobodjen krika, oseti olakšanje.
Nikad više saznavši istinu neće biti isti, ona ga je zauvek promenila. Njih je promenila i njihovu priču. Ne možeš znati u kojoj meri je čovek spreman da podnese i prihvati istinu. Ova je bila razarajuća jer je toliko kasnila, ali ne žali. Vredelo je.
Istina boli ali i oslobađa. Oseća toplinu i jačinu iseljujuće svetlosti , energiju koja ga napaja snagom koju je izgubio. Oseća i njenu ljubav, Samo je ona u mogućnosti da ga odmrzne i izleči.
Sada oseća tu moćnu slobodu unutar sebe, moćna a ujedno i lagana. Zatvor je težak, sloboda ne. Lagan kao perce se nosi kroz prostor. Telo ga i dalje boli, ali dolazi k sebi, povezuje se sa sobom i sa dahom. Disanje mu se polako normalizuje. Iako samo pre minut je disao na škrge.
Progledao je na novi način, kroz bolne suze i sveže isprane oči. Gledali su se bez reči, oči mogu da grle. Razbistrio mu se i um, sve mu je nekako kristalno jasno, sve ima smisla. Ona je ponovo tu, zagrlio ju je snažno. Spreman je za novi početak – resetovan, okrepljen, nesputan.
Dugoočekivana istina ga je dovela na ovo sveto mesto bitisanja. Zahvalan je na svemu, čitavom procesu, jer je stigao konačno kući sa njom, shvativši da je ona njegov dom.
Fotografija: Nepoznati autor
